RACKI BOŽIĆNI ŠARAN



RACKI BOŽIĆNI ŠARAN

Recept gospođe Margite Kovač, divojački Antunović de Aljmaš

Ila, recepti i običaji Bunjevaca, razlikuju se u zaisnosti od kraja u kojem žive. Dalmatinski Bunjevci za Božić ne peku šarana već oradu, jel kaku drugu plemenitu ribu. Mi bački Bunjevci, šarana pečemo u komadima isičenog, u brašnu i papriki uvaljanog. Ali ako malo istražujemo, naćemo i drugačijih primera, a ipak tradicionalnih. Pirinč je kod starih Bunjevaca bio vrlo važno ilo. Čak i u svatovima moralo ga je biti. Ima ga još uvik uz nediljnu uobičajenu užnu, a na naš uobičajeni, jel svečani jelovnik, ušo je zdravo davno. U starim radovima Jenea Sarića nalazimo zapise, koji nam svojom starinom i naročito starinom vrimena o kojem još osamdesetih godina 19. vika on svidoči, vraćajući nas na početak 19. vika, pronalazimo identitetsko pitanje koje teško da smo u rani mogli očekivati. U čemu se zapravo nalazi značaj, ovako na prvi pogled minornog detalja? Navike u ishrani ograničene su u prvom redu lokalnom ranom, ranom koja uspiva u okolini. To je uobičajeno i logično, kako bi drugačije bilo. Međutim, do pravog zaključka, koje je to ključno pitanje koje dovodi pirinč u vezu sa našim identitetom, moramo se osloboditi onoga – kod Bunjevaca je to tako i tako i punktum. Nema tu dalje. Zna se. Pametnom dosta. Ipak, jel uopšte sve bilo prija 400 godina ko danas, jel prija još više godina. Nismo li onda živili u sasvim drugim neravničarskim krajevima. Nismo li onda gradili kuće ko i svi – od lokalnog besplatnog građevinskog materijala – kamena, a ne od žute zemlje, ko tu u ravnici Bačke? Jesmo. Pa zašto bilo ko može zauzeti stav, da je ono što je danas neprominljivo, postojalo baš tako i tamo, di je moralo zbog životnih uslova biti drugačije? Shodno svemu, zar se ne nameće logično pitanje di smo, ne ko familija, ova jel ona, već ko narod uveli pirinč ko ranu pod obavezno, već na kojim smo to prostorima mogli ko narod steći taku naviku i koji su to priduslovi bili potribni da se taj jelovnik ustali u mnogobrojnosti, u narodu. Naravno nameće se pitanje, dal dalekim poriklom možda jesmo odkalegod di se sadio pirinč. To naravno ne znači da smo se mi takom zemljoradnjom tribali baviti da bi ili pirinč, ali kogod bliže nas svakako jeste. Sve je ovo naravno hipotetički na svom mistu, ali nas prithodni moji radovi o našem pridbosanskom poriklu po riki Bojani, kadgod Buni, ipak dovode u vezu sa jugom, pirinčom i mogućim geografskim ishodištem.
Vratimo se u ovom pridbožićnom broju „Riči Matice“ naslovnoj temi. Recept za Rackog šarana, koji se po običaju peko za Badnje veče, dobio sam od Bunjevke plemkinje, gospođe Margite Kovač, rođene Antunović de Aljmaš, koja ga je i sama spremala, a slika srebrnog pladnja 75×30 centi, govori nam dosta o toj familiji. Njezini prici su ta familija Antunovića, u koju je naš vrli biskup Ivan Antunović ko dite dolazio, u kuću priko puta hotela „Patrija“ i u kaštel na Đurđinu sa pet mermernih stubova od 70 centi prečnika i velikim crnim klavirom u salonu, kaštel za koje se danas ne zna ni da je postojo, a kamoli kako je izgledo i di je bio. Ne zaboravimo da je biskup Antunović dugo svoj bunjevački jezik zvao racki, pa eto nam poveznice nas, sa nazivom ovog svečanog božićnog ila. Daklem evo „tutorijala“, sliku i ton sami izmaštajte.
RACKI BOŽIĆNI ŠARAN:
Luk isickati na kockice i na ulju pržiti. Prostriti luk po dnolu tepcije. Dobro opran pirinč koji je malo stojo u vodi, posoljen rasporediti po luku. Na šarana od 2 kile iđe 30 dkg pirinča, pa računajte sami dalje. Ribu očistiti, oprati, usickati (ne isickati, već oštrim nožom napraviti sitne štrafte da se riba u dubinu dobro ispeče), pa položiti priko pirinča. Može se sve raditi i sa već isičenim komadima ribe, onda je serviranje manje svečano, ali je jednostavnije za diljenje gostima. Na pirinč dodati vode. Ribu dobro politi uljem. U pirinč je dobro sitno nasickati malko peršina. Peče se u dobro zagrijanoj lerni pola sata. Riba se u originalu makazama za meso siče nuz kičmu, onda se rebarne kosti lako izvuku, pa se može lipo servirati, odnosno sići manji komadi, kad se riba vadi na tanjir. Sitne kosti će zbog popričnog usicanja ribe biti spečene, pa tako pripremljen i otkošten šaran jeste delikates koji mogu isti i oni koji se boje riblji kostivi. Servirati ko što je naša domaćica radila u ovalu, tako da se priko pirinča koji je u spoljnom dilu ovala uokolo, razdvojen od ribe, nalije domaćeg skorupa, a priko ribe koja je u sredini ovala, nakrižaju skale limuna.
Neka Vam ovaj bunjevački gospodski recept, možda već ove Badnje večeri, proširi sliku naše, bunjevačke tradicije. Prijatno i ne zaboravite uneti ladno vino iz ganga, najbolje tek posli grava sa maslom. Ako zamedljavate rakiju, nek med bude mlak, bolje će se sjediniti sa rakijom.

pripremio: Zvonko Stantić

Autor članka

admin

Bunjevačka matica ima dugu tradiciju, a za cilj ima očuvati kulturnu i tradicijsku vridnost Bunjevaca i Bunjevki.